Izborna noc u SAD –ocima studenta iz Srbije

“Ako ima nekoga ko jos uvek sumnja da je u Americi sve moguce,ko se jos uvek pita da li i dalje zivi san nasih osnivaca,ko jos uvek sumnja u snagu nase demokratije,ovo vece mu je pruzilo odgovor! “

Ovo je izrekao Barack Hussein Obama pred vise od 150.000 Amerikanaca u Cikaskom Grant Parku –ne Grand Parku kao sto su preneli mnogi (ne)ugledni mediji u Srbiji.

Bilo je to jedno potpuno nezaboravno vece,neobicno toplo u vetrovitom gradu. Kao da su se sve kockice polako slagale za senzaciju. I tacno,uprkos svim istrazivanjima koja su favorizovala Obamu,bila je to senzacija. Nema potrebe isticati koliko je trajalo ropstvo,kad je ukinuto,kad je ubijen Martin Luter King;dovoljno je pogledati neumoljivu statistiku- ogromna vecina stanovnistva SAD je bele puti.

Imao sam srecu da se tog istorijskog dana,ne samo za Ameriku,vec i za ceo svet,nadjem u Cikagu. Mini ekskurzija mog fakulteta omogucila mi je da uzivo iskusim “desavanja naroda”,i to ni manje ni vise vec velikog,americkog. Cikago,inace jedno potpuno fenomenalno mesto,je odavao utisak grada u iscekivanju superbola i izgledalo je da svi navijaju za isti tim. Zasto,bilo mi je jasno kad su izasle brojke – 85 odsto “Cikazana” glasalo je za svoga sugradjanina crne puti.

Kafici su bili prepuni vec u tri popodne;po plazma televizorima vrveli su raznorazni analiticari sa svojim “pouzdanim prognozama”. Iznenadilo me je sto se Amerikanci nisu setili koncepta izborne tisine,ali kako pricaju umni ljudi,mediji ne bi dozvolili da im neko otme izborni dan.

Elem,galoni piva popijeni su u iscekivanju i navijanju. Kako su jedna za jednom “padale” neosvojive republikanske tvrdjave ljudi su sve vise i vise poceli verovati u neverovatno. Napetost je rasla,niko se jos nije usudjivao opustati. Malo po malo postajalo je jasno da je Amerika izabrala prvog crnog predsednika u istoriji i dato je zeleno svetlo za slavlje. Svi su odahnuli. Na momente sam se osecao kao da sam u Srbiji;stranci su se cascavali medjusobno sa odusevljenjem;letele su ture na sve strane-cak je i srpski student,foreign factor,zakacio par besplatnih bud lightova. Svi su zeleli da cuju kako ce njihov novi predsednik biti docekan u inostranstvu,svi su zeleli jos jednom da cuju koliko ljudi van Amerike navijaju za Obamu.

A onda se kao virus rasirila vest da president elect samo sto nije izasao na binu da odrzi predsednicki govor. Barovi su se ispraznili za deset minuta. U gradu su sve ulice vodile ka Grant Parku. Sad su to vec bile reke ljudi –hiljade su zelele da pricaju unucima kako su bili deo istorije. I ja sam bio jedan od njih.

Zajedno sa kolegama iz MBA programa pratio sam bujicu ljudi koja je se sporo i glasno kretala cuvenom “Miracle Mile”-om. Drustvo mi je bilo sacinjeno od Belorusa i dva Amerikanca;marinac,povratnik iz Iraka irskog porekla i hipik,povratnik sa lencarenja u Juznoj Americi holandskog porekla –i svi hoce da vide coveka koji je inspirisao celu naciju. Dok smo mi samozadovoljno lamentirali nad svojom raznolikoscu nismo ni primetili sarenilo oko nas. Rasna,etniCka,polna i generacijska raznovrsnost na najbolji nacin pokazala je Obamino najvece dostignuce –ponovo je ujedinio Sjedinjene Americke Drzave.

Belac u svojim sezdesetim jednako je uzbudjen kao i tinejdzerka kineskog porekla. I oboje,kao i ostalih 150 hiljada ljudi vicu na sav glas naizmenicno “Obama,Obama” i “Yes we can”.

Nestrpljenje sve vise raste;niko vise ne moze da ceka. Medjutim,pre “main eventa” na video bimovima pojavljuje se omrazeni republikanski kandidat propracen bujicom zvizduka i psovki. Nakon jednog od najboljih gubitnickih govora u istoriji predsednickih izbora i McCain dobija ovacije od razdraganog auditorijuma. A onda,erupcija odusevljenja,ljudi placu,grle se pevaju-potpuno nestvarna atmosfera –izlazi heroj nacije.

I ponovo je govor prekidan skandiranjem predizbornih parola koje su istovremeno mnogo vise od toga. I svi su zadovoljni –Barack je jos jednom premasio ocekivanja. Skup se konacno razilazi,zadovoljan,ispunjen i do usiju zaljubljen.

Sutradan jutro,svi kiosci su prazni,novina vise nema –ostale su samo ukrstenice sa Obaminom slikom. I sta reci posle svega vidjenog. Najbolji odgovor dala je naslovna strana jednog dnevnog lista sa porukom novom predsedniku: DON’T SCREW THIS UP!